ОШ „РАДА МИЉКОВИЋ” ВОЉАВЧЕ

КАД ЛИПА ПРОЦВЕТА

Вољавче је село које се налази надомак Јагодине. Сада је тако рећи састављено са Јагодином, преко насеља Буџино брдо. Ваљда због те близине граду и могућности да деца школу похађају у Јагодини, у Вољавчу је школа подигнута 1927. године. Сазнали смо да је први учитељ овде био извесни господин Жугић. То је период када је у тадашљој краљевској Југославији подигнут веома велики број школа и цркава. Скоро свако веће место, које до тада није имало школу или цркву, у то време ју је добило.
Пет година касније, 1932. године, школа у Вољавчу је добила и звоно. Тада је звонило и позивало ђаке у школу, а сада се налази у ходнику школе, сачувано и склоњено од кише и сунца додуше, али чека некога да направи звоник и окачи га, не би ли се огласило, макар за школску славу Светога Саву.
Захваљујући том звону, наши читаоци имају прилике да сазнају тачну годину када је оно изливено и годину изградње школе у Вољавчу. На њему су ти подаци одливени.
Школа се налази у самом центру села, где је и Дом културе. Има пространо травнато двориште, са великим дрвећем, које лети прави хлад, па је деци прави рај за игру, али и учење, јер учитељице, како рекоше, лети често изведу децу напоље, импровизују учионицу и уче напољу на свежем ваздуху. Размишљају, кажу, и да направе неке клупе за седење и учење, па да када је год то могуће, изводе децу у дворишту на наставу.
– Дођите ви код нас у пролеће, када нам олиста и процвета липа, да видите каква је то милина – кажу учитељице.
Данас у школу у Вољавчу иде двадесет осморо ученика у четири разреда. Поред ученика, у Вољавчу иде осам предшколаца. Њихова васпитачица је Наташа Тодоровић. У две смене раде четири учитељице, једна васпитачица и једна помоћна радница. Учитељица Гордана Митровић из Вољавча ради у Вољавчу десет година. Она ове године води трећи разред.
– Радити овде је дивно искуство. Пошто имамо релативно мали број деце, онда можемо да им се посветимо на прави начин – каже Гордана.
Зграда школе, која је сазидана пре рата, изгледа сасвим добро. Домаћинско одржавање, какво је овде, допринело је томе. Прошле године је школа окречена, подигнута је ограда око школе, набављено нешто од намештаја. Све то уз сарадњу Савета Месне заједнице и локалне самоуправе.
Виолета Милошевић је такође учитељица из Вољавча, која овде и ради.
– Милина је радити са чистим и неисквареним душама. Деца су пуна живота, воље за рад и стицање новог знања. Раније сам радила у матичној школи, а од 2004. године сам овде. Не бих се сада враћала у матичну, јер сам овде нашла себе. И ма да је предност радити у месту одакле сте, пре свега због путовања и трошкова, ипак није лако радити са децом која су из вашег комшилука, као што је мој случај – каже Виолета и додаје: – Часове физичког васпитања држимо некада у дворишту, некада користимо оближњи терен за мале спортове који је локална самоуправа изградила, а надам се да ћемо у скоријој будућности постићи договор да за часове физичке културе користимо салу Дома културе, који нам је на педесетак метара.
Мада је школа недавно окречена и адаптирана, ипак има посла кога се треба ускоро латити. Надају се да ће им ускоро урадити подове у учионицама, који сада нису баш у завидном стању. Ипак у школи имају воду и мокри чвор, који је урађен још пре седам-осам година уз помоћ Месне заједнице.
Ипак, кажу, најгоре је то што опада број деце која иду овде у школу. Када је учитељица Виолета почела да ради овде пре само седам година, било је четрдесет пет ученика. Ипак, идуће године полази осам првака, а и у будуће ће имати довољно деце, што је најбитније. Кажу, село без деце и школе је осуђено на пропаст.
Школа је сасвим добро опремљена, када су у питању наставна средства и учила.
– Ни у чему не заостајемо од школа у граду. Опремљени смо свим потребним училима. Можда тамо до почетка идуће школске године надамо се и најсавременијим училима, јер је наша школа у пројекту за дигиталне учионице – нада се учитељица Виолета, која има мало необичан први разред. У одељењу има само једну девојчицу.
Школа је грађена у време када није било предшколског васпитања, па су две простране учионице, широки ходник и канцеларија учитеља били сасвим довољни. Сада је канцеларија наставника претворена у учионицу за мање одељење, а учитељицама је канцеларија - ходник.
Просторије школе се греју на чврсто гориво, ложе се пећи. Ипак, постоји, кажу, могућност да се у школу ускоро уведе и централно грејање. Један родитељ, мештанин села Вољавче, вољан је да школи као донацију уради централно грејање. То је заиста незабележено искуство у сарадњи родитеља и школе. До тада ће Миланка Трајковић, помоћна радница, ложити пећи.
– У ову школу је ишао мој отац, ја, моја деца и сада моји унуци. У време када сам ја ишла овде у школу, 1964. године, било нас је само шеснаесторо. Били смо спојени по два разреда – каже Миланка, која ради у две смене и, како каже, често у школи проведе и по више од осам сати. Ипак, не жали се, јер, каже, близу јој је школа од куће и није јој тешко, а и навикла је тако.
Осим учитељица са којима смо разговарали, и Вољавчу раде још две Јелена Трајковић и Виолета Јовичевић раде у поподневној смени.
С. Алемпијевић

Arhiva vesti...