ПАРАЋИНАЦ ПОПРАВЉА АМЕРИЧКЕ МОСТОВЕ

КАКО ЈЕ МИЛАН КНЕСЕЛАЦ У АМЕРИЦИ ПОСТАО ЏО МОЛЕР

Милан Кнеселац, који је у Америци и Параћину, граду у коме је одрастао, познатији, као Џо Молер, заљубљеник је у мостове. Воли и своје приче о завичају, младости и авантурама. Обожава град на Црници и људе које познаје деценијама. Једноставно, он воли живот и све што он са собом носи.
Када је имао само 19 година Милан се отиснуо у свет да би видео како је с оне стране „гране”. Боравио је у Бечу, Прагу, Шведској и Француској. Када се након пет година вратио с авантуристичких путешествија, оженио се, настанио у Нишу и завршио Грађевински факултет. Први мост који је направио, био је преко Нишаве, а звали су га мост љубави. У Србији је изградио десетак мостова, међу којима је и онај фамозни на Косову око ког се сада све дешава.
Онда је на годину и по дана отишао у Ирак. Градио је највеће војне аеродроме и подземна складишта на њима. Био је то веома одговоран и исцрпљујући посао, коме је он био дорастао.
– Од малена сам волео да путујем. Када би ме гости затекли како читам неку књигу и питали шта ћу да будем кад порастем, одговарао сам им да ћу бити путник. Путоваћу у Америку. Тако је и било. Када сам се вратио из Ирака, спаковао сам кофере и отишао у Њујорк – каже Милан.
Када је стигао на аеродром пажњу му је привукао џубокс. Онда су до њега допрели тонови песме „Ке сера, сера”. И он је без бојазни, охрабрен тоновима песме и загледан у будућност, кренуо да је „изгради” баш у том граду.
– У Њујорку нисам градио мостове, али сам их прегледао и писао извештај о томе шта треба урадити и како их поправити. Мостови су симбол спајања људи, премошћавања нечега. Пентрао сам се по њиховим мостовима и размишљао о својим пријатељима. Био сам поносан што један Параћинац хода по Бруклинском мосту, на пример. А када би носталгија експлодирала у мени с врхва моста повикао бих: Где сте, другови моји, Мито, Мајо, Бобане, где сте Параћинци?! – искрен је Милан.
И онда почну да навиру сећања. Попут Али Бабе, који је говорио „Сезаме, отвори се”, он је викао „сећање, отвори се”. Јер је, каже, његова пећина пуна сећања. То је његово благо. Носталгију и сећања исписивао је и на страницама седам књига. А нашим људима, расутим по свету, највише се допала прича о Џоу Молеру, личности коју је измислио у тренуцима носталгије.
– Људи су одувек волели да се идентификују са овим ликом. Зато ми је његово име послужило као псеудоним. И мислио сам да никада не обелоданим своје право име. Али, када је Бобан Јелисавчић из Параћина прочитао неке моје књиге, одмах је знао да сам ја њихов аутор. И тако ме сада и у Србији и у Америци зови тим именом – каже Џо.
Он додаје да је пре него што је написао прву књигу најпре написао неколико прича и објавио их на интернету. Једног дана је у црквеном дому чуо како два човека разговарају о том јунаку. Један од њих је рекао да га је звала пријатељица из Канаде и рекла како жели да дође у Њујорк само да би упознала писца. Џо није могао да верује да је његова прича неког расплакала. Онда је почео да пише књиге о недосањаним сновима.
– Ја и даље сањам. Не могу да дођем у Србију, а да не прођем кроз Ћићевац. Као да поново видим деду Владислава како долази и бабу Даринку, на коју он виче, а она каже да ће и она да га трпи кад га Бог трпи. Онда обиђем пријатеље у Параћину. Напуним батерије и вратим се мојим мостовима у Њујорку одакле дозивам своје другове – сетно ће Џо.
Текст и фото З. Глигоријевић

СТРИЦ ПРЕВЕЗАО КРАЉА
Покојни отац Никола, хидро пилот који је служио у бази Дивуља код Сплита, и стриц Димитрије, краљев пилот, постали су познати када су авионима, која је наша авијација тек купила од Француза, пролетели испод савског моста. Били су рашчињени, али су им чинови касније враћени. Стриц је познат и по томе што је непосредно пред рат у Лондон одвезао краља Петра.

ПИШТОЉИ УМЕСТО ДРУГАРСТВА
Џо каже да је његов животни мото - другарство је највеће богатство. Али, велика трагедија данашњице је да се људи све више отуђују. У борби за опстанак губи се некадашња срдачност.
– Кроз сваку причу проткам нит другарства. А данашњи клинци ваде пиштоље – сетно ће Џо.

ТРАМВАЈ ЖЕЉА
Џо каже да редовно игра лото. Волео би да добије већу количину новца да би могао да га уложи у трамвајску линију од Параћина, преко Ћуприје до Јагодине. То су три града, које памти по игранкама, првој љубави, првом пољупцу...

Arhiva vesti...