БОГАТСТВО ЖАНРОВА И ПОЕТИКА

САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА 27. КЊИЖЕВНОГ ФЕСТИВАЛА ,,СРПСКО ПЕРО 20

После више консултација чланови стручног жирија су на завршној седници одржаној 29. маја ове године једногласно одлучили да се награда ,,Српско перо 2012” додели Милицу Ђуровић из Куршумлије која је на конкурс послала песму ,,Глиссандо” под шифром ,,Сунце”.
Осим лауреата, по одлуци жирија, финалисти 27. књижевног фестивала ,,Српско перо” су још и Павле Лековић из Јагодине који је послао причу ,,Квадрат над хипотенузом” (Није Увек Једнак Збиру Квадрата Над Катетама) под шифром ,,Протеус”, Данијела Богојевић из Ваљева песмом ,,Немушти језик” коју је послала под шифром ,,Знак”, Владимир Чокановић из Трстеника кратком прозом ,,Проблеми” послатом под шифром ,,Владика 006”, Лука Максимовић из Ниша који је послао кратку причу ,,О чему маштам” под шифром ,,Деветогодишњак”, Андрија Стануловић из Пирота причом ,,Белег” послатом под шигром ,,Војвода С”, Александар Антић из Новог Београда причом ,,Град” послатом под шифром ,,Неверник”, Азра Хот из Тутина ,,Есејом о палом борцу” послатом под шифром ,,Хокица 22”, Душко Мрђа из Бањалуке причом ,,Кафански циклус” која је на конкурс стигла под шифром ,,Олимпијада 1122” и Азра Пернат (псеудоним) из Јагодине песмом ,,Престајање” послатом под шифром ,,Демри”.
Ваља одмах нагласити да 27. Фестивал обележавају два куриозитета: по први пут од постојања Фестивала догодило се да један аутор победи по други пут (уз то реч је о намлађем лауреату - Милица Ђуровић (20) која је победила и прошле године песмом ,,Чудесно ткање”) и догодило се да се у финале Фестивала, на коме право учешћа имају аутори до 35 година старости који пишу на српском језику (многи од њих чланови су УКС-а и имају по више објављених књига), пласира деветогодишње дете - Лука Максимовић из Ниша изванредном кратком прозом која најављује блиставу књижевну каријеру овог дечака.
Милица Ђуровић, као намлађи лауреат, по други пут узастопно побеђује на престижном Фестивалу - овога пута изванредном песмом ,,Глиссандо” која беспрекорном версификацијом до перфекције уланчаног катрена, традиционално и модерно, сензбилно и промишљено, помало необичном али одмереном лексиком, говори о музичком термину који, у најкраћем, означава клизање и промене - а што се у случају ове песме која садржи и метафоричне и алузивне акценте, несумњиво односи и на сам живот.
И за све остале радове финалиста, који ће бити објављени и у засебном књижевном зборнику, може се констатовати да поседују висок степен књижевне остварености, као и оне које због пропозиција, нису успели да понесу епитет финалиста.
И на овогодишњем Фестивалу, као и на неколико претходних, приметан је, дакле, прилично уједначен квалитет, односно било је врло мало радова који су могли да се одбаце већ при првом читању. Јасно је, дакле, да се на конкурс ,,Српско перо” јављају аутори већ оформљених поетика који пишу различите жанрове и прате важеће трендове - што свеукупно доприноси квалитету овог популарног књижевног фестивала.
Млади српски писци, дакле, следствено традиционалном геслу Фестивалу (,,Ту, око нас”) загледани су у време у коме живимо и појаве и апсурде који га прате, али исто тако и у исконске и ванвременске теме - па се слободно може констатовати да млади српски писци умеју да размишљају на праве начине и налазе могућности (од традиционалних до ултра - модерних) да то на ваљан начин и искажу.

У Јагодини, Чланови жирија:
Милош Јанковић, књижевник, председник,
29. маја 2012. године Слободан Жикић, књижевник, члан,
Бајо Џаковић, књижевник,
члан

105 пут 10/2
ПРОГРАМ ФЕСТИВАЛА

Петак, 15. јуни 2012.
Народна библиотека Јагодине
19 сати

Свечано отварање 27. књижевног фестивала ,,Српско перо”
Образложење жирија за доделу награде ,,Поморавски Орфеј”
Свечано уручење награде
Наступ лауреата Владана Ракића
,,Видовданско посело” (учествују књижевници из Поморавља)
Рок концерт групе „Пеца и деца”. Гост: „Ватрене кочије”
(Двориште Фудбалског савеза Јагодине)

Субота, 16. јуни 2012.
Народна библиотека Јагодине
19 сати

Саопштење жирија 27. конкурса за награду ,,Српско перо”
Свечано уручење награде
Наступ лауреата Милице Ђуровић

Саопштење Савета Фестивала за доделу књижевне награде ,,Златни Орфеј”
Свечано уручење награде
Наступ лауреата - академика Матије Бећковића

Добродошли !

Организатори: Савет књижевног фестивала ,,Српско перо”
и Народна библиотека Јагодине

Генерални покровитељ: Скупштина града Јагодине
Подршка: Удружење књижевника Србије


Милица Ђуровић (Куршумлија)
ГЛИССАНДО

Пажљиво слуша поток, креће се његовим трагом,
Промишља како се граде и како растачу чари,
тај наговештај сјаја из несна прокрвари,
и свирач склапа очи у потрази за благом.

Звук се отвара ноћу, у тежње непрегледне
да се за уздах вежу нежности покидане
мир који укроти бољку што неопрезно плане
поји нотама новим прсте полета жедне.

Жаром се слутње распорен шири кроз надахнућа
дирке покорне, меке, весла податна валу,
ветар успиње једра, стопало такен педалу,
барка се затишјем душе отисне у беспућа.

Ток му пенушав, бујан, покрет помамно пије
додир учи да спозна што мисао савлада
у занос подижу воде, онде где најдубље пада
и где му сазвучја крхка сазру у мелодије.

Плављена немирима, затитра у том сплету
варница којом се, намах, замисли употпуне
истим пламеним пољем од чекића до струне
и кад се пропне у радост, и када склизне у сету.

И кад из вртлога плаха, руке у спокој зађу
или се пољупцем реским у шутање огрезне,
онде где је каденца подводном светлошћу чезне
кроз разуђеност њену мисли оточја нађу.

И кад је назре око, привидом док се злати
пружену ивицом капка, низ плавет недогледну
у дражи коју речи никада не досегну
пространој тек толико да је звук обухвати.
затеже чистим златом, лако окива варка
танким ланчићем свода умири спутано срце
о, ништа тако дивно не боли као сунце
у које, сањивим јутром, уплови клонула барка!


Павле Лековић (Јагодина)
КВАДРАТ НАД ХИПОТЕНУЗОМ
(Није Увек Једнак Збиру Квадрата Над Катетама)
(фрагмент)
Звоно дуго звони за почетак часа...
Ођек спорих корака ходником...
Врата би се отворила са неколико минута закашњења...
Громким, спори кашаљ, и представа би могла да почне...

„Марковићу, излази, па да почнем предавање...”
„Али професоре, ја стварно нисам Марковић...”
„Не интересује ме, излази Марковићу...
И немој да урлаш по ходнику...”

Тако је већ четири године, стојећи на рубу врата и гледајући Стефана Ивановића кога је упорно називао Марковић, професор математике започињао свој час...
Гледао га је увек како нестаје низ ходник, главе погнуте, смеран и миран као овца пред шишање, већ помирена да ће ускоро остати без рокерски белих шишки...
Увек је десном ногом ступао у учионицу након што би затворио врата...
Никада се није обазирао на називе група или имена девојака урезаних у школске клупе.
Никада га није занимао број ученика који су присуствовали његовим предавањима...
Никада није приемтио да ли је креда ту, зашиљена или не, да ли је сунђер исцеђен или не...
Никда није носио хемијске оловке, по џеповима су му се вукли упаљачи које је позајмљивао од других колега...
Ниакда није мењао свој стари, већ надасве оронули капут, изношен и упрљан сољу и дугим путовањима...
Једноставно би сео, као по навици, отворио дневник, и већ би се нека оловка нашла ту, загубљена или остављена од стране дежурних...
Обично би уписао час дрвеном оловком, јер се никада није знало шта ће се радити тог дана...
А ипак, сви су га обожавали... сВолели су његов опуштени наступ, волели су ту урођену строгост која се неретко претвралаа у праву тиранију, али су га волели...
Могао се у секунди преобратити од Калигуле до Михајла Пупина, од крвника до блаженог јагњета... Када би неког ученика, обично пунолетног, јер је по некој непознатој логици, у секунду погађао сат, дан и место рођења сваког ученика, који је већ мислио да зна на чему земља стоји, извео пред таблу он никада не би знао задатак који би му поставио...
„Нико није знао решења тих задатака...
Чак ни професор сам...
Измишљао их је у тренутку, преводио константе и формуле на неки свој језик и тако гломазним речима плашио слабије ђаке...
Они, који су знали помало како се правилно размишља, брзо су капирали да је све то било само његова игра, начин да из њих истера све негативно и глупо..
Наместио би се у омиљени положај, скривајући ногу која је била неколико сантиметара краћа и са огромним задовољством посматрао ученика који би се свим могућим силама трудио да реши проблем који се састојао из неколико бројева...
А када би после петнаест минута, онако сав зајапурен и ознојен, коначно предао креду из руке, професор би га потапшао по леђима на којима би му остајао бели траг шаке.
Обично би му лупио кеца у своју огромну, исцепану и умрљану свеску...
Уписао би, показујући на свом лицу скупину обрва које су носиле громове...
А онда би те погледао својим крупним, кестењастим очима, и није било човека, а камоли ђака, који не би опростио ту његову кретњу...
При крају године, та би свеска са круцијалним подацима о незнању ученика трагично изгубила, и професор би на седницима готово плакао говорећи проклињући лопове који су му украли свеску, остављајући га да по сећању закључи оцене...
Остали професори се никада не би бунили, њима је било стало даиз њиховог предмета ученици покажу завидно знање и здушно су се борили да докажу чији је предмет најтежи у школи...
Нису се обазирали на старог професора који би већ после пола сата задремао поред бубњаре, поред које је седео већ пуних четрдесет година...
Увек би га неко пробудио када би на њега дошао ред, али полако, као да се ради о малом детету, а он би ишчитао све оцене и седница се могла наставити устањеним током који би обично искључивао његово присуство...
Ушушкан у стари кашмирски шал, поклон од руске кнегиње, како би се обично подсећао његовог порекла, сањао би своје светове, паралелне са свим материјалним глупостима које су га окруживале...
Ту су људи постајали бројеви, ђаци просеци, а свако би на себе преузео облик неког основног броја. Волео је да кроз сан замишља своје колеге и да им задаје смешне облике...
На пример, професорку биологије, шкорпију плаве косе, која би у прошлом животу као препредена лисица могла несметано да краде јаја по селима испод планина...
Он аби псотајала ситна седмица, њен дуги врат и ташница таман су се уклапали у математичку слику коју је професор имао о њој...
Или професорка српског, жен акоју су сви ђаци мрзели, постајала би у професоровом сну грациозна, лепршава осмица, лебдећи над писменим задацима и прстом који је неодољиво подсећао на ћевап исправљала неке само њој знане граматичке грешке...
Или пак професор енглеског, носилац ордена браде „недеље дана”, руку положених у положај који је професор енглеског, носилац ордена браде „недеље дана”, руку положених у положај који је професора неодољиво подсећао на искривљену четворку, како ноншалантно иде уз степенице на час и уз своје карактеристично „добар дан” започиње свој блиски сусрет са ђацима...


Данијела Богојевић (Ваљево)
НЕМУШТИ ЈЕЗИК
То је твоја кћи
Има
Икс ноге и крива стопала
Проширене срчане залиске
Издужене прсте
И пише
На пругастим папирима

Фрља се шифрама
Краткоузлазним и дугосилазним
Уздасима
Псовкама
Не разликује ођеке
Од слогова
Потпуно смртна
Од магличастог стакла
Попут
Светлости на рубу трепавица
Безбојна


Владимир Чокановић (Трстеник)
ПРОБЛЕМИ
– Покај се, Грешниче, покушај да спасиш своју постиђену браћу. Издигни се изнад прага људског бола, исцеди из себе последњу кап. Напој! Покриј! Угреј! Ослободи се глупости и себичлука! Буди! Пробуди се!!!
– Ниси баш речит кад су другови у питању, застаје ти глас на моменте. Није то случајно, попе! Мора да си и ти комбиновао са њима.
– (Не знам како да те извучем из тог блата, како да направим ту везу између Господаа и тебе) Опусти усне, загреј их и причај. Избаци смеће из своје душе, допусти да га ваздух око тебе рециклира.
– Купио сам, попе, пре две године, карте за концерт Сергеја Ћетковића, али ме је риба искулирала. Изабрала је да седи у хладној соби и пише смс поруке неком крелцу из Београда. Наравно, он јој није одговарао на њих... Хе, хе. Гуска.
– Сувише си ослепео од ових лажних сијалица, од лажне раскоши. Бисери и телевизија су ти избрисали парче табле у глави. Пробуди се! Погледај ка Небу! Пронађи Господа! Пронађи одговор!
– Јуче сам видео једну рибу после дужег времена. Знаш, креснули смо се пар пута, после смо се сложили да смарамо једно друго. Имала је неки чудан сјај у својим очима. Помислио сам на две секунде на њене сисе. Али, шта да ти причам. Тебе, то, очигледно, не интересује.
– Ниси ти (нажалост) само слеп. Ти си и наглув за Глас са Неба. Отрезни се!!! Испразни ту слуз из себе. Немој ме терати да силазим уприземље по лопату. Помисли, какав би хаос могао да направиш, још већи него што је тренутно у твојој глави! Заустави ту олују, отерај је од свог тела, душе. Размисли! Покрени тај свој лењи мозак!
– Искулирај попе! Промени добављача, не, обрати се мени када следећи пут будеш хтео да дуваш. Слушај вамо попе! Био сам са једном Сремицом, три месеца чини ми се, није лоша била, ложила се на мене, помало лудача, ране сам од ње једва успео да залечим. Причало се по селу да је уговорена свадба, умало нисам убио неког, кад сам чуо. Петљао сам и са њеном сестром, али то је нека друга прича. Пре месец дана смо се чули. Трудна је. Закачила са неким маторцем. И матори је избацили из куће. Жао ми је, али не могу да признам туђе дете. Еј. Еееееееее! Шта радиш то, идиоте у црнини? Јебем ли ти Панајију!!! Не по глави!!!! Аааааааааа! Иди лечи свој мозак у Падинској Скели, распопе ретардирани!!! Нееееее! Обријаћу те и направићу бронзану статуу од онога што буд еостало до тебе! Чујеш ли ме? Наћиће се лопата и за тебе, не секирај се! За свакога се нашла! Јааааааоооооооооооо! Није ни чудо што немаш жену. Све су помрле под тобом! Добро је да немаш деце, убла би се од бруке!
– Ћити!!! Сотоно!!! Упозорио сам те!!! Ослободићемо те од те море, бићеш најзахвалније створење на свету! Миловане!!! Донеси ми пешкир! Миловане!!!
– Шта је, бре? Могу ли ја данас да доручкујем?
– Дај тај пешкир, па цркни!
– На! Јебале вас капи зноја, кад не могу ни бурек на миру да поједем...
Изненада је у целој просторији настао тајац. Полумртво тело, некада преплануло, стајало је као украс, миље. Поред њега је лежала лопата. Представа је била готова. Једино је аплауз изостао...


Лука Максимовић (Ниш)
О ЧЕМУ МАШТАМ
За Ускрс је дечак фарбао јаја. Пожелео је да постоје чаробна јаја.
Једног дана отићи ће у шуму и видеће кућу од ускршњих јаја. Ући ће унутра и видети много, много јаја. Када их буде додирнуо схватиће да су постала чоколадна. То би значило да су чаробна. Његов сан ће се остварити. Ођедном ће се и он претворити у јаје. Велико, шарено, ускршње јаје. Биће радостан због те чаролије и промене на њему.
Изаћи ће из шуме и доћи испред своје куће. Покуцаће на врата. Мама ће се уплаштити када буде отворила врата. И дечак ће тада већ бити уплашен, јер неће знати колико дуго ће чаролија трајати, а он не жели предуго да буде јаје. Дечак ће све испричати мами. Мама ће му рећи да то више не ради. Објасниће му да не сме да има такве необичне жеље, јер понекад се путем чаролије могу остварити.
Тог дана ће доћи у град чаробњак који живи у шуми. Видеће дечака који је постао јаје. Даће му лек. Лек ше брзо деловати.
Дечак ће бити срећан што је опет исти.


Андрија Станиуловић (Пирот)
БЕЛЕГ
Носила је белег испод левог увета, српаст, дрско правилан. И оштро око, које би плашљиво огребало врат од порцелана, посумљало би у његову аутентичност. Нереално правилног облика, могао је бити опеван епском песмом, остављеном у аманет будућим Земљанима, који би у љубичастом полумесецу, утиснутом на врату једне девојке, пронашли склад и трептај зоре. Улепшала би лице Земље. Да је имало ко да је опева.
Мирисала је на чај, сензуално, благо. Дању на камилицу, а у звезданим ноћима на јасмин. Њено биће пратило је ритам звезданог треперење. Што би ноћ била дубља и ведрија, то би интензивније мирисала на Рај. Сваког јутра сплетала би кику од плавих и браонкастих праменова, заробивши део сунчевог труда да нас обасја, некуд у седмом чвору. Мислим да је временом и тај зрак сунца живео са циљем да се нађе у њеној плетеници. У својој обичној, рутинској мисији, грејао је људе. У свом посвећеном животу имао је виши циљ, да сам буде загрејан.
Свет је деценијама био сив и тмуран. Престао је да буде дар, посавши халдно бреме. Лепше је било живети с мишљу да га на леђима носе четири слона, него живети у истини да га сви осећамо на својим леђима. Реалност је представљала велику берзу, на којој се вршила купопродаја робе, услуга, живота. Више нико се сигурношћу није умео рећи ко је коме дужан, а сви би желели повратак на чистину и развезане нити. Расплетање мреже. Заборавли би све увреде, услуге, помоћи, ускраћивања, ратове и смрт. Остала би гола бића, са чистим релацијама ка другима, слободна и детињасто срећна. Никако уксраћена. Никоме дужна.
Откад се родила, осветљавала је пут онима које воли, освештавала је њихове животе. Временом су, по природи лакоми људи, све своје сунце и жар који би их покренуо тражили у њој, не верујући јој да је свако од њих прогутао по делић сунца, који може опипати. Она је, налик оном зраку сунца које тражи своје уточиште, постала средство за окрепљивање душа, за отољивање жеђи, огњиште које их је одржавало у животу, а које није било окрепљено. Које је, како су за веома кратко време изгласали, свако за себе, било обавезно да им служи. Није више била власник свог бића, већ само упакована есенција живота, послата њима да се крепе. Па, шта би се она ту питала – мислили су, то је њена дужност.
Када је белег почео да бледи још увек нису били узрујани. Напротив, у њеној кући ниакда није било више света. Свесни тога да се извор гаси, долазили су издалека да се, можда по последњи пут, окрепе. Доносили су јој разне колаче, сокове и кафу. Ретко ко јој је донео осмех. Да су га поседовали не би долазили код ње. И, наравно, нико се није сетио да јој поклони мало љубави и пажње, да је пита како она живи. У колотечини туђих животних проблема, изгубио се и њен осмех. Није се сећала када тачно. Распадљивост света и његова трулеж, полако су почели узимати данак, док је колективни себичлук био неумољив и константан.
Пре него је умрла, месец на њеном врату је био једва видљив. И даље правилан, само свој, потпун, одражавао је њену избледелу унутрашњост. Када су коначно сазнали за њену смрт, мнгои су били тужни. Они ће већ боље знати да ли због себе и своје неизвесне будућности, или због ње. У кући је опет било људи. Смао што се овог пута нису гурали у дугачком реду, као раније. Један по један човек би прилазио сандуку и крстећи се палио би свећу, коју је забадао у високој посуди са песком. Заиста, завијени у црнину, никада нису деловали искреније. У таласим агрцања и суза, неприметно су се провлачиле и оне личне сузе. Неки су се кроз јадиковку присећали и својих умрлих сестара. Други су, пак, оплакивали изгубљену љубав. А неки су, богме, плакали над собом. Над својим сутрашњим даном, кога ће морати сами да понесу на плећима, јер је она била мртва.
Просторијом се, поред мириса изгорелог воска, убрзо почео ширити некарактеристичан, топли мирис, који су одмах сви осетили, али су из учтивости изостављали коментаре и питања. Коначно, што је више свећа паљено њој у славу, мирис је био интензивнији, неки су чак изашли испред врата бежећи пред својим страхом. Био је то најглупљи страх. Најкукавичкији бег. Бег пред мирисом јасмина. Убрзо, једна старија жен аугледа белег и без гласа, упирући прстом у врат од порцелана саопшти осталима вест. Његова боја је поново била интензивна и јарка. Наставио је да „зри” сваком наредном позитивном мишљу упућеној њеној души.
Носила је белег испод левог увета, српаст, дрско правилан. И оштро око, које би плашљиво огребало врат од порцелана, посумњало би у његову аутентичност. Нереално правилног облика, могао је бити опеван епском песмом, остављеном у аманет будућим Земљанима, који би у љубичастом полумесецу, утиснутом на врату једне девојке, пронашли склад и трептај зоре. Улепшала би лице Земље. Да је имало ко да је опева.


Александар Антић (Нови Београд)
ГРАД
Данило је већ десетак минута шетао по хотелској соби исчекујући позив. Не би ли прекратио време отворио је још једном торбу са фотографијском опремом у којој су се уредно спаковани налазили његов професионални фотоапарат са резервним објективима, комплети батерија и меморијске картице. Поред торбе са фотоапаратом налазила се футрола са статитовм и ранац са храном, водом и другим потрепштинама. Када се још једном уверио да је све спаковао, спустио је ствари на под. Након још десетак минута чекања огласила се мелодија мобилног телефона. Његов водич је јављао да је стигао и да га чка испред хотела. Покупио је ствари са пода и журно изашао из собе.
На улици га је дочекао младић, плаве косе која је падала преко светлог лица прекривеног многобројним пегама. Његов изглед пре је остављао утисак да се ради о тинејџеру а не о момку од двадесет и осам година. Сергеј, Данилов водич, рођен је у Припјату у јулу 1983. године. Неколико дана након несреће са мајком је отишао у Кијев код родбине, где је остао да живи и дан данас. Са непуих 19 година почео је са организвоањем туристичких тура по Припјата. Од тада сваке недеље, два до три пута, одлази тамо са туристима.
Данило је са њим ступио у контакт преко интернет форума на којем су се окупљали људи заинтересовани за Чернобиљску катастрофу. Након неколико месеци дописивања Данило је питао да ли би могао да преноћи у Припјату, како би могао да фотографише. У почетку, Сергеј је одбијао такву могућност али је на крају попустио пред Даниловим наваљивњем. Три месеца након тога, поздрвљали су се испред хотела у центру Кијева пре него што ће кренути на пут ка Припјату.

*

Путовање од Кијева до Припјата траје око три сата, уклључујући и заустављања на три контролна пункта на којима је војска контролисала улазак у зону. Први од њих налазио се на око тридесет километара од нуклеарне електране што је уједно била и граница такозване зоне. Зона је представљала подручје расељено убрзо након несреће и у којем данас живе само малобројни повратници који су олдучили да живот наставе на својим огњиштима без обзира на опасности.
Осим додатног интересовања због своје намере да проведе ноћ у Припјату, Данило није имао никаквих других непријатности прилиом сусрета са војницима. Након што би проверили његову дозволу за ноћење прпуштали би их даље, без много коментара. Јеидно су га на последњем пункту су подсетили да је забрањен улазак у грађевине и да поведе рачуна о радијацији.
Током целог пута нису много разговарали. Данило је ћутке посматрао крајолике који су прмицали крај њих, размишљајући како је све то изгледало на дан након експлозије. Замишљао је спокојно априлско јутро, чији мир није рметила ни чињеница да десетак километара даље огромна количина смртоносне радијације куља из распореног реактора.

*

Пре него што су се растали, Данило је провео део дана са Сергејом и са пажњом је слушао Сергејеве приче о историјату несреће али и о судбинама тадашњих становника овог места. Негде око четири поподне, поздравио се са Сергејом уз договор да се сутра нађу на градском тргу око поднева. Након што је звук мотора потпуно ухихнуо, зид тишине спустио се око њега. Осврнуо се, размишљајући куда да крене. На импровизованој карти града одредио је свој положај одлучивши да свој обилазак започне управо од градског трга који се налазио у близини. Покупи је ствари и кренуо низ пусту улицу. Са обе стране асфалта уздизало се растиње попут зида, услед чега је улица.....


Азра Хот (Тутин)
ЕСЕЈ О ПАЛОМ БОРЦУ
Док 21. век увелико гребе површину овог друштва које сматрамо савремним, испод техипа кришом гурамо остатке своје вековне примитивности. Да ли лажемо себе или неког другог да је еманципација на свим нивоима друштва достигла свој врхунац? Да ли је жена заиста заузела место које јој припада, раме уз раме са било којим мушкарцем?

***

... док звук њеног корака ношен високим потпетицама одзвања у додиру са несавршеним асфалтом, иза отшкринутих врата бирцуса чуће подсмех натyопљен никотином и алкохолом: „Добро парче” или пак нешто гробље! И нека јој суза у оку и нека ће пасти на њену свилену блузу и нека ће рамазати њен црвени кармин, својим годрим ставом показаће да је ништа не може зауставити! Њених двадесет пет година носе такву снагу које ни сама није свесна. Границе које јој постављају, правила која јој намећу не жели да чује! Она може све... све што и било који мушкарац ... али...
Постоје дани и места када свака жена занеми. Постоје опаске које ам затворе дисајне путеве, језик се уплете, мозак заустави!
Жена мора да бира! Или је успешна или је „добра жена”. Ако не изабере једну од те две опције, онда ће бити просечна, а просечна је најгоре бити. На свом зиду може окачити пар диплома које неће значити ништа ако на том истом зиду нема слике свадбеног весеља. Жнеа је непотпуна без прстена на домалом прсту десне руке и то у тачно одређеном добу. Ако случајно себи дозволи да то доба престкочи, сви ће се питати шта са њом није у реду! Тако да жена већ од 20-те године почиње планирање свог савршеног брачног живота.
Шта са оним „снажним” женама које говоре да их није брига за предрасуде. Она своје маркиране мантилиће, познате парфеме, ципелице мудро разврстане по бојама и приликама, у свом ормару прикупља као трофеје. Испред огледала пред спавање ће као и свака 25-отогодишња жена нанети своју прву „анти-аге” крему и лећи раније да би изгледала одморно и лепо за свој састанак. барем преко ноћи ставиће прстен на домали прст десне руке, чисто да се осети нечијом. Ујутру ће га обавезно скинути јер она не робује предрасудама!
Жена. Неиспевани извор мотивације цели низ векова. Некада приказан као смела, некада нежна али увек нечија. У књизи Абдулрезака Хифзи Бјелевца „Минка” приказана је еманципација једне жене кроз њен животни век. Занимљиво да се она сама као индивидуа није развијала. Она је обележена прво као ћерка угледног човека, затим сестра угледне браће, па жена угелдног човека, на крају распутеница тог истог човека. Ето судбине једне жене преломљене кроз призму сменталитета једног мушкарца. Иако је хтео да опише осавремењивање једне жене, његова снажна жеља за поседовањем му није дозволила.
На крају ће свака жена пасти жртва сопственог страха. Ма колико се одупирале кад-тад их дотакне онај осуђујући поглед других, „срећно” удатих жена. На крају ће свака рећи ДА било оном или овом, било вољеном или неком који је воли јер без њега није потпуна.
Зар се повиновати таквом размишљању? Зашто не дозволити да некога ми учинимо потпуним?! Ми нисмо само девојчице, љубавнице, лепотице! По кад-кад нађе и нека која је победница! Верујем у све ово, али и ја као и свака друга падам као борац времена које нам није саткано по мери, па себе, свремена на време, не тако често, тек по пар пута у току дана, замислим у белом...


Душко Мрђа (Бањалука)
КАФАНСКИ ЦИКЛУС
(Фрагмент)
Кроз облаке прхну зрачак сунца, невиђен данима; неговјештавајући дугу остаде непримећењер, иако кафана бијаше отворена за поглед на три стране свијета (управо због тога за неке можда небитног детаља, Алимпије уђе) малобројни гости читаху новине, а конобар је, перући чаше, размишљо загледан у млаз воде.
– Смлијеком, без шећера; и чашу воде – рече Алимпије и прекрсти ноге са каљавим патикама на њима. Опазивши наслов у новинама које су листане за сусједним столом: „Данас сунчано”, погелда на мокар, празан тротоар. Кад је осјетио бљутав укус слакте кафе без млијека, ожеднио је; сјетио се ријечи једног таксисте: „Никад нисам волио таксисте, а радим тај посао двадесет година. Кардиолози и гинеколози; све знају. „Киша изнова поче, и малобројни пролазнци, ионако незанимљиви посматрачу, преобразише се у ходајуће силуете, са разнобројнимкишобранима умјесто глава. Алимпијеву главу пристинукиша тешких мисли, обавијена маглом туге.
Из звучника изнад Алимпијеве главе прострујаше стихови пјесме која у то вријеме бијаше у моди: Неке птице никад не полете, цео живот чекају на то.
Алимпије је уживао у продужавању кофеинске кризе. Али наравно, чинио је то само са шољицом кафе на столу. Осјећајући чудно болуцкање у тијелу, у глави поготову, наслађивао се њиме, јер знао је да га може прекинути кад пожели, једноставним чином подизања шољице са стола. У тим тренуцима који су трајали мање од минуте, куда би је усмерио; помишљо је некда д апомоћу ње у јендом тренутку може промјенити живот. Нестајала је кад би отпио први гутљај.
–Слободно? – упита Алимпије посегнувши руком ка новинама. Опазивши потврдио климање крупном, запуштеном главом, провјери датум. Данашњи!, обрадова се. Обично је почињао од последње стране, прегладајући небитне информације из спорта, реко црне хронике, према култури. Уосталом, неки редослијед мора псотојати, барем у читању новина. Наслова бијаше разних: „Анкета: фудбалер популарније од Христа”, „Напио се, и па с моста”, „Пише се много, слабо се чита”. Алимпије као и сваког јутра, обредно, одбаци новине разочаран: „Више не могу само сједити и гледати кроз прозор. Остарило се. Ил су живци отишли. Нешто јесте. А можда није ни једно ни друго. Доживео сам сувише неуспјеха у животу; зато више нема опуштеног размишљања из којег понекад настају добри планови. Довукао сам се дооног стадијума кад размиљае о самоме себи нужно доводи до закључних мисли прожетих жаљењем и узалудношћу. Вјероватно зато и буљим укретенске рекламе... Нека, биће боље; ваљда.”
Улази Јово, поднапут.
– Како је!, поздрави Алимпија, који муотпоздрави млако, лијеним покретом руке.
– Вотку! – рече Јово конобару, и окрену се према Алимпију.
– Још студираш? Па стари ће те се одрећи. – рече као кроз шалу, тек да се нешто прича.
– Неће.... – проциједи Алимпије отпухнувши кроз ноздрве.
– –Учи, немој бит будала ко ја. Сјећаш ме се од прије пет година?
– Сјећам.
– Јесам се имало промјенио?
– Ниси.
– То ти говорим... Мали, дај још једну; и дај мало виски. Ако немам с ким пити, пићу с малом, јел тако?! – рече показујући на висећу столицу коју је ставио на шанк.


Азра Пернат (Београд-Јагодина)
ПРЕСТАЈАЊЕ

Свод над главом везан у чвор
планира непредвиђене истине

Не сањај ме
јер давно сам прогутала све своје судбине

сада се само даљине сударају бесконачно

Спавам у шупљинама главе
док ноћ не дође по своје

Угазићу у сенку
и рећи збогом

Док будеш ходао повратком
заборављених прилика

остајаће за тобом трагови
непрележаних скривања

105 пут 11/7
Књижевни фестивал ,,Српско перо” - Јагодина

Л А У Р Е А Т И:

Награда ,,Српско перо”
(до 1992. године ,,Мајско перо”)

1986. Драган Јевремовић (Јагодина)
1987. Светлана Арсић (Параћин)
1988. Стеван Симеуновић (Шабац)
1989. Драган Јовановић Данилов (Пожега)
1990. Аца Д. Видић (Ваљево)
1991. Вуле Журић (Сарајево)
1992. Ана Надина (Београд)
1993. Дејан Илић (Нови Београд)
1994. Снежана Радојчић (Београд)
1995. Петар В. Арбутина (Чајетина)
1996. Предраг Радоњић (Ужице)
1997. Предраг Ристић (Смедерево)
1998. Предраг Бубања (Подгорица)
1999. Дејан Вукићевић (Краљево)
2000. Борис Јовановић Кастел (Подгорица)
2001. Дамир Малешев (Нови Сад)
2002. Дејан Алексић (Краљево)
2003. Дејан Богојевић (Ваљево)
2004. Александар Шаранац (Крагујевац)
2005. Александар Жикић (Јагодина)
2006. Микица Илић (Босут - Сремска Митровица)
2007. Драгана Буквић (Београд)
2008. Иван Лаловић (Београд)
2009. Данијела С. Богојевић (Ваљево)
2010. Елизабета Георгиев (Димитровград)
2011. Милица Ђуровић (Куршумлија)
2012. Милица Ђуровић (Куршумлија)



Награда ,,Златни Орфеј”

2001. Иван Растегорац
Зоран Богнар
2002. Братислав Милановић
2003. Срба Игњатовић
2004. Радомир Андрић
2005. Адам Пуслојић
2006. Предраг Богдановић Ци
2007. Мићо Цвијетић
2008. Миљурко Вукадиновић
2009. Драгомир Брајковић
2010. Слободан Ракитић
2011. Петар Пајић
Бајо Џаковић
2012. Матија Бећковић

Награда ,,Поморавски Орфеј”

2000. Мирослав Димитријевић
2001. Станоје Максимовић
2002. Бајо Џаковић
2003. Слободан Жикић
2004. Предраг Пеца Стефановић
2005. Јелена Димитријевић
Ратко Стојиловић
2006. Живорад Ђорђевић
2007. Предраг Јашовић
2008. Ковиљка Смиљковић
2009. Селимир В. Милосављевић
2010. Миомир Нешић
2011. Рада Стефановић
2012. Владан Ракић

Arhiva vesti...